Možda nekad...
Da li je moguće?
Ponovo onaj stari,glupi osećaj..A taman sam mislila da sam ga se otarasila, makar na neko vreme.
Opet sve po starom. Bezbroj pitanja,a nijednog odgovora.
Da li zaista ima istine u rečenici ,,Kakve su ti misli,takav ti je život?" Ako ima, onda su moje misli haotične,a da toga nisam svesna.
Kada se pojavio, znala sam da je pravi..Da je on moj Romeo, i verovala da će se naša priča razlikovati samo po tome što će imati srećan kraj... Ali nažalost nije bilo tako.
Znate,kada ga gledate, a mislite da je čitav svet spakovan u njegovim očima, da su najlepši pejzaži sakriveni baš tu. I kada ih gledate,poželite da zauvek ostane tako. Vi...oči...on...sreća.
Kada kažem ,,sreća" zar puno tražim? Kada ugledam sve one srećne parove koji šetaju zagrljeni,smeju se i prosto zrače. Pomislim i zapitam se..Podsetim sebe na nekog pesimistu,a nikada to nisam bila...Zapitam se, da li je moguće da ja ne mogu da doživim to ili da još nisam doživela?
Svi koji su me voleli-povredila sam ih, one koje volim-povrede mene,i tako u krug.
Vrtimo se,poput kakvog ringišpila,a on kao da se pokvario i ne može da stane.
Ali imam tu sreću da me ispunjavaju male stvari,poput osmeha,zagrljaja,pogleda...pa onda još uvek negde,duboko u sebi,pronađem tračak nade, da će se stvari srediti, da će te oči pripadati samo meni, da će taj zagrljaj u koji se savršeno uklapam, biti samo moj, da će me štititi i učiniti da se osetim onako,kako za sada samo maštam, da se osetim sigurno,spokojno, srećno, ispunjeno..Da se osetim kao najsrećnija žena na svetu.
On...ja...mi...sreća...konačno...